Neko je nestao… 🕵️♀️
Moj brat je nestao pre tačno 13 godina. Iako su prošle godine bezbroj puta posle njegove potrage, u našim srcima osetila se praznina koja se nije mogla ispuniti. Svaka noć donosi nova pitanja i tugu, a svaki detalj iz prošlosti otvara rane koje nikada nisu zaceljene.
Pogled iz prošlosti 🌌
Sinoć, dok sam stajala na benzinskoj pumpi, pored mene je prošao muškarac. Njegova jakna, kao da je izrezana iz nekog drugog vremena, bila je poznata. Pozvala sam ga, nadajući se da ću prepoznati nešto više od običnog neznanca. Kada se okrenuo prema meni, vreme je stalo. U tom trenutku, moj telefon je zazvonio i donio poruku koja će promeniti sve.
“Nadam se da si dobro. Upravo sam imala san o tebi! Nestala si, baš kao i tvoj brat. Molim te, brzo dođi kući.”
Vezani za prošlost 💔
Stala sam, zatečena i zbunjena. Moja majka retko deli svoje snove sa mnom. Ovaj san bio je toliko živopisan, tako duboko emotivan da je paralizovao moj um. Ovog puta nije bilo reči o bratu kao o nečemu iz prošlosti. Osjećaj kao da se povratila u vreme kada smo se svi zajedno smejali, a budućnost delovala svetlo.
Nada i strah 🌠
Večeras sam se vratila na istu benzinsku pumpu u isto vreme, nadajući se da ću ga ponovo videti. Srce mi je kucalo u ritmu straha. Da li će se ponovo pojaviti? Ali njega nije bilo. Praznina je bila još očiglednija nego pre. Nikada nisam podelila ovaj trenutak sa majkom, nisam želela da je opterećujem svojim strahovima.
Zaključak 🚶♀️
Ponekad, u suštini ne znamo gde vodi put bola, ali osećaj gubitka i postoji u našem srcu. Nestali su tragovi mog brata, ali se nada nikada ne gubi. U životu ćemo uvek nositi teret naših najdražih, čak i kada su oni daleko. Možda ću sledeći put kada me pogodi setna misao, pronaći put do njih kroz snove, prisetiti se sreće i ljubavi koju smo delili. I možda, samo možda, tuga neće biti samo to, već i put prema ponovnom susretu.
